Dani su prozalizi a Ultra Boban je sve redje vidjao decu.Nije hteo da navaljuje,da bude bezobrazan i dosadan.Nije zeleo da rastrgne decu na dve strane.Smatrao je da ce vremenom stvari doci na svoje mesto.Zato je pustio da sve ide svojim tokom.
Negde u prolece te godine Andjela je saopstila Ultra Bobanu radosnu vest.Trudna je.Njegovoj sreci nije bilo kraja.Pazio je Andjelu kao malo vode na dlanu.Pomagao joj u kuci,isao sa njom kod doktora,trudio se da je zastiti od svega nepozeljnog.
Ali u svakoj sreci ima i tuge.Tako je bilo i sa njima.Andjela je bila u prvom mesecu trudnoce kad je stigla strasna vest.Poginuo je njen otac koji se nalazio na privremenom radu u inostranstvu.Jedino dobro u celoj toj vesti je bilo sto je vest prvi saznao Ultra Boban pa je on na sebe preuzeo obavezu da joj to saopsti na sto bezbolniji nacin (ako je tako nesto uopste moguce).Andjelina tuga je bila ogromna.Bila je jako vezana za svog oca.Jako tesko je podnela vest.Ali....
Stegla je zube i podnela svu tugu na samo sebi poZnat nacin.Nije dozvolila da tuga utice na njenu trudnocu.Nije zelela da se nesto dogodi detetu koje je toliko zelela.U svim njenim trenutcima tuge Ultra Boban je bio uz nju.Nije zeleo da je ostavi ni sekunde.Zeleo je da na svaki nacin olaksa njen bol.Trudio se on cak i da je ponekad nasmeje u tim teskim trenutcima.Ponekad mu je i polazilo za rukom.Znala je Andjela da on to radi za njeno dobro,za dobro malenog srca koje kuca u njenom stomaku....
Znala je sve to zato sto je njihova ljubav bila iskrena....
Нема коментара:
Постави коментар