Seća se Ultra Boban dečačkih dana.Seća se siromaštva.Seća se svih odricanja.Živeli su u kući koju je izgradio njegov pradeda.U toj jednoj sobi je bilo sve.Dnevna soba,spavaća,kuhinja i radnja...Odrastao je Ultra Boban uz lupanje šivaćih i štrikaćih mašina.Za učenje je koristio sto na kome se krojilo,na kome se ručalo i na kome su se pravili kolači.Spavao je na drvenom krevetu zajedno sa Vojkom i Ivicom.Nije mu trebala uspavanka....Šuškanje slame je bilo lepše od svake uspavanke...
Na toj slamarici je Ultra Boban shvatio da odelo ne čini čoveka.Shvatio je da u zivotu treba uvek biti čovek.Da ne treba nikome misliti ili nanositi zlo.Da treba uvek pomagati ljudima.Putokaz za takvo razmišljanje su mu davali Vojka i Ivica.
Mozete zamisliti radost kad je bila završena gradnja nove kuće i kad je Ultra Boban prešao sa svojim roditeljima da živi u tu kuću.Prva noć na dušeku...Nema šuškanja i bockanja slame...Radost i nostalgija se preplicu...Umesto šivaće mašine -stona lampa kraj kreveta...Umesto štrikaće masine-šifonjer za garderobu...Umesto mašine za prišivanje dugmadi, krevet u kome Ultra Boban spava sam....Neverovatno...
Probušio se aluminijumski lavor.Ivica je isekao dno i napravio koš.Postavio ga na stubu od starog ambara da Ultra Boban igra košarku u slobodno vreme.
Pored ambara drveni trupac.Veliki kao traktor...To i jeste bio Ultra Bobanov traktor,kamion,auto,svemirski brod,podmornica...Imao je volan od jednog starog pocepanog sita i gomilu ručica od pruća....Bile su to razne komande...Za uzletanje,sletanje,menjanje brzina....
Došli tetka i teča u goste...Teča doneo poklon...Grlio ga je Ultra Boban od momenta kad mu je dao poklon do momenta kad su izašli iz dvorišta...
Sada je bio jedino dete u selu koje je imalo olovku sa 4 boje...
Нема коментара:
Постави коментар